Mla­da glu­mi­ca Mar­ta Bje­li­ca, pro­ta­go­nist­ki­nja fil­ma „Otadž­bi­na” ju­če je na re­dov­noj kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu pred­sta­vi­la ovo ostva­re­nje Ole­ga Nov­ko­vi­ća go­vo­re­ći o svom do­ži­vlja­ju ulo­ge. U seg­men­tu ko­ji pri­pa­da do­ku­men­tar­nom fil­mu pred­sta­vio se mla­di hr­vat­ski re­di­telj Igor Be­zi­no­vić ko­ji je go­vo­rio o svom ostva­re­nju „Ve­ru­da - film o Bo­ja­nu”, ko­ji je pod­go­rič­ka pu­bli­ka ima­la pri­li­ku da vi­di na ,,An­der­hi­lu”, fe­sti­va­lu do­ku­men­tar­nog fil­ma ko­ji se odr­ža­va u Pod­go­ri­ci.
Bje­li­ca je is­ta­kla da iako je No­va­ko­vi­ćev film gle­da­la če­ti­ri pu­ta, pro­jek­ci­ju na Kan­li ku­li po­sve­ti­la je re­ak­ci­ji pu­bli­ke, po­sma­tra­ju­ći, ka­ko je re­kla, ka­ko pu­bli­ka di­še. Ona je is­ta­kla da je ve­o­ma za­do­volj­na ti­me ka­ko su gle­da­o­ci pri­hva­ti­la ovo ostva­re­nje.
- Ovo je mo­ja pr­va film­ska ulo­ga i za raz­li­ku od do­sta mo­jih ko­le­ga ko­ji ne gle­da­ju vla­sti­te fil­mo­ve, ja sam ga od­gle­da­la vi­še pu­ta, ka­ko bih vi­dje­la sop­stve­ne gre­ške. Bu­du­ći da je film sni­man pri­je dvi­je go­di­ne, na­rav­no da bih sa­da, iz ove per­spek­ti­ve, mno­go bo­lje ura­di­la stva­ri. Ipak, za­pa­nji­lo me to, da ta­mo gdje sam mi­sli­la da sam ura­di­la do­bro, sa­da ni­sam za­do­volj­na, a u onim dje­lo­vima fil­ma gdje sam sma­tra­la da sam pod­ba­ci­la, ve­o­ma sam za­do­volj­na - ka­za­la je Bje­li­ca.
Ona je re­kla da joj je sa­rad­nja sa Ole­gom Nov­ko­vi­ćem pri­či­ni­la ve­li­ku čast i pri­vi­le­gi­ju, te da joj se či­ni da na­kon ovog is­ku­stva mo­že i da de­set go­di­na ne sni­ma fil­mo­ve. Ra­di­ti s ta­kvim re­di­te­ljem šan­sa je ko­ja se pru­ža mla­dom glum­cu mo­žda jed­nom u ži­vo­tu, pa to što je ra­di­la na fil­mu „Otadž­bi­na” smatra ve­li­kom sre­ćom i šan­som.
- Oleg po­sje­du­je mir i ima po­vje­re­nje, pa osta­vlja glum­cu slo­bo­du. Da bih se pri­pre­mi­la za ve­o­ma za­htjev­nu ulo­gu po­slao me je ne­ko­li­ko sed­mi­ca da bo­ra­vim u usta­no­vi za dje­cu sa smet­nja­ma u raz­vo­ju, što je za me­ne bi­lo stre­sno, ali dra­go­cje­no is­ku­stvo. Hva­la mu što je imao po­vjer­nje u me­ne. On je istin­ski ve­li­ki umjet­nik - ne­stva­ran i in­spi­ra­ti­van - oci­je­ni­la je Bje­li­ca.
Tre­nut­no radi na, ka­ko je is­ta­kla, vr­lo neo­bič­nom fil­mu, iz­mi­je­ša­nih žan­ro­va, ko­ji će se sni­ma­ti u cr­no-bi­je­loj teh­ni­ci.
Re­di­telj Igor Be­zi­no­vić, autor na­gra­đi­va­nog do­ku­me­tar­ca „Ve­ru­da - film o Bo­ja­nu”, ka­zao je da je ve­o­ma pri­jat­no iz­ne­na­đen ve­li­kim in­te­re­so­va­njem her­ceg­nov­ske pu­bli­ke za do­ku­men­tar­ni film. Ka­ko je is­ta­kao, iz­nena­di­lo ga je što se sva­ko ve­če tra­ži sto­li­ca vi­še, što u Hr­vat­skoj ni­je ni pri­bli­žno ta­ko.
- Bo­jan je od­gle­dao film i bio ve­o­ma sre­ćan. Na ža­lost, epi­log nje­go­vog ži­vo­ta je po­ra­ža­va­ju­ći za si­stem, jer je pro­na­đen mr­tav u za­tvor­skoj će­li­ji-sa­mi­ci, iz­go­rio pod ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma. Ne­ko ga je pu­stio da u sa­mi­cu uđe sa upa­lja­čem, a ka­me­re ni­su ra­di­le. Za­pa­lio je zi­do­ve će­li­je i ta­ko okon­čao svoj ži­vot. Na­dam se da će ovaj film po­mo­ći, ne sa­mo u to­me da se kriv­ci sank­ci­o­ni­šu, već i da po­ka­že ko­li­ko je va­žno čo­vje­ku da­ti dru­gu šan­su - ka­zao je Be­zi­no­vić.
On je još do­dao da je pra­vi­lo u do­ku­men­tar­nom fil­mu da se on ra­di du­ži vr­men­ski pe­ri­od, kao bi bio kva­li­te­tan, ali da je on imao na ras­po­la­ga­nju sve­ga pet da­na, te da se bar po pi­ta­nju nje­go­vog fil­ma, ovo ogra­ni­če­nje po­ka­za­lo kao pred­nost, jer je Bo­jan uspio da kon­cen­tri­sa­no, in­te­li­gent­no, vi­spre­no i hra­bro is­pri­ča svo­ju pri­ču, di­rekt­no u ka­me­ru. K.MA­TO­VIĆ


Dru­ga šan­sa

Do­ku­men­ta­rac Be­zi­no­vi­ća ba­vi se 24-go­di­šnjim mla­di­ćem Bo­ja­nom, ko­ji je od­ra­stao u kvar­tu Ve­ru­da u Pu­li, prak­tič­no pre­pu­šten uli­ci, i ko­ji je ve­ći­nu svog ži­vo­ta pro­veo po za­tvo­ri­ma. Ide­ja za film po­te­kla je od Slo­bo­da­na Uzel­ca, čo­vje­ka ko­ji je go­di­na­ma u prav­nom si­ste­mu Hr­vat­ske, za­la­žu­ći se za ide­ju da se ta­kvoj vr­sti lju­du mo­ra bi­ti pru­ži­ti dru­ga šan­sa, ka­ko bi se in­te­gri­sa­li u dru­štvo.